Хроника једне учионице
ХРОНИКА ЈЕДНЕ УЧИОНИЦЕ
Село се налазило близу града, кроз то село протиче рeка Моравица.Имало је воденицу и млин.Сматрало се сиромасним јер је имало мало обрадиве плодне земље.Више је услова постојало за сточарство.Домаћинство које је имало око 50 оваца сматрало се богатијим.Могли су да продају млеко и млечне производе у граду затим кожу од све врсте стоке и јагњад.Само вуну нису продавали.Од ње су штрикали одећу и ткали разне врсте поњава.
У средини села налазила се школа.Имала је велику учионицу и мали стан за учитеља.Имала је и велико двориште .Поштовање према школи ученици су исказивали приликом уласка у двориште.Тада би скинули капу,гласно казали „Дообар дан“и у групама се разишли да се играју.У одређено време појављује се учитељ,звони и сва деца се сјуре на своја одређена места уз поновно гласно јављање „Дообар дан“затим у савршеној тишини улазе у учионицу.У исто време учитељ је радио са сва четири разреда.Постојала су и четири реда клупа за сваки разред по један ред. Прво би почео рад са првим разредом,из другог разреда би извео ученика код табле да реши неки задатак који би радила и остала деца.Трећи разред би читао текст из читанке а четврти је нешто цртао.
Учитељ је увече чистио учионицу,ујутро брисао прашину а ако је била зима ложио пећ.Суботом је мазао под олајем.
Недељом је учитељ седео у учионици за својим радним столом.Припремао се за наставу,прегледао домаће и писмене задатке и примао ђачке родитеље који су волели да дођу да мало поразговарају са учитељем.Недељом у селу ништа не раде у пољу и могли су да дођу али никад нису дошли празних руку,понели би флашу вина или ракије.И осим разговора о ђацима причали су о обради земље али нарочито о догађајима у рату.
Учитељев радни сто је био савршено уређен „под конац“,како се то обично каже.Са стране су стајала 4 дневника а са друге стране ученичке свеске. Испред је стајала мастионица са црвеном и плавом држаљицом,упијачем и кутија (данашња перница) за оловке и гумицу.Ту је било још учитељевих књига које су му служиле за припрему за наставу.
Мени је остала у сећању прослава Светог Саве. Плели смо венац од шимшира који смо ставили око иконе Светог Саве. Прослава се одвијала уз пригодан програм у коме су сви ученици учествовали.После химне и резања славског колача било је и неколико песама и рецитација.Ја сам запамтила део једне рецитације:
„Ено тамо на дувару виси једна слика стара,слика наше славе, првог учитеља, Светитеља Саве“
Свечаности су присуствовали ђачки родитељи који су са корпом пуном хране, коју су донели, заједнички ручали.Сви б донели сир, погачу, питу,туршију, прасеће и пилеће печење,флашу ракије и флашу вина затворену кунином која се црвенела од вина.Када су завршили ручак сви су певали оне наше праве народне песме.Двориште је било пуно младог света (ако су временске прилике то дозволиле)и играли су народна кола. Њима су се придружили и ђачки родитељи кад су сишли из учионице али би брзо отишли својим кућама да нахране стоку.
И ми смо у тој учионици славили нашу крсну славу Светог Димитрија.Тог дана не би било наставе а ми смо клупе померили према зиду тако да је већи део учионице био слободан.На средину би ставили сто на коме се налазио колач, жито и свећа.Долазили су мештани да честитају учитељу славу а волели су и да се поразговарају са њим. Ми би их послужили житом, вином или ракијом и кафом. Колача нисмо имали.
Немци су дошли у село.У десетак кућа се уселило по 2 немачка војника.Узели су и део школског дворишта где се налазила шупа са великом настрешницом и претворили у кантину.Врло брзо узели су и нашу учионицу.Поставили су 6 двоспратних кревета где је одсело 12 Немаца.Сви Немци су рано ујутру одлазили а касно се увече враћали.Сељаци су знали да су Немци запретили „за једног Немца...“ и водили су рачуна да се тим немцима који су у селу ништа не деси. Из града су стално долазили Немци задржавали се мало у кантини и продужавали у шуме и брда око села.Они су носили оружје али то су били неки стручњаци за испитивање терена,шума и евентуално рудних налазишта.
Ми смо наставили учење у школском дворишту где су поређане клупе у 4 реда. Кад је била киша наставе није било. Час певања је био последњи и много смо волели да певамо.Запамтила сам ове песме: „Лепо ти је рано уранити“
„Зелен лисје гору кити“ и
„Коло,коло воденично
меље жито пшенично“
Учитељ је стајао испред, дириговао и певао.Приметио је да Немци иду из кантине према нама. Хтели су да нас слушају како певамо али учитељ то није хтео да дозволи. Тај прекаљени солунац, носилац Албаске споменице и Златне медаље Милош Обилић неће са својим ђацима да пева Немцима.Али како се досетио шта да уради? Почео је на нас да виче „Шта вам је данас па грешите и не умете лепо да певате. За казну прекидам час! Спремите се и идите кући!“А ми деца откуд знамо да смо грешили и да нисмо лепо певали. Тумач је рекао Немцима да је учитељ казнио ученике и завршио час.